JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 00381(0)69/783-155, 00381(0)63/644-369, banatskikulturnicentar@gmail.com

Јован Поповић
Хаџија Вечности

Прва књига песама и прича Јована Поповића објављена поводом
165 година традиције Народне библиотеке "Јован Поповић"
85 година након првог издања

илустрација насловне стране: Сенка Влаховић



Наша књижевна критика и књижевна историја није сагледала песнички пут Јована Поповића на адекватан начин. Модернизам прве песничке збирке Јована Поповића добија тако карактеристику паралелног укључивања у тада актуелне токове европске литературе.

Поред стилских елемената неоромантизма и експресионизма, прва књига песама Јована Поповића „Хаџија вечности“ носи сасвим јасно најизраженије одлике надреализма као стилске формације.

Песник у свом односу према стварности полази од неприхватања и презира друштвених конвенција. Он раскида с многим традиционалним вредностима, на нивоу друштвених догађања и малограђанског морала и лицемерја, али и на нивоу уметничких поступака. Пориче логично и рационално и окреће се човековом несвесном делу бића, као новом поступку анализе тока свести и човековог односа према стварности.

Реални материјални свет познат нам је преко промишљања, асоцијација, стања духа лирског субјекта. Песник деструктуира познату слику света и брише границе сна и јаве и не прихвата логичко расуђивање. Он напушта естетске и етичке норме, окреће се халуцинантним стањима, визијама, до оних космичких. Поповић изједначава стварно и нестварно, виђено и жељено, често кроз изражено, кроз контрасте, или изношење стања и визија, нарочито на нивоу песничког доживљаја, који се не могу баш увек до краја анализирати и разумети, јер остају на нивоу ирационалног.

Песник афирмише потиснуте емоције и опште неприхваћене и неафирмисане ставове, кроз покушај да се пренесе сам механизам тока свести као аутономног психичког процеса. Својом поезијом покушао је да покаже постојање надстварности („Надживот“) и да уведе нове мотиве и теме, обилато користећи и свој завичајни ареал, као и своју лектиру.

На нивоу форме Поповић експериментише, у жељи да изрази нејединство, расцепканост и раздвојеност стварности и човекове свести о њој, као свести о себи и другима. Поповић напушта правописна правила, ослобађа се конвенција на том плану, експериментише и проучава слободни стих и комбинује поетски израз у стиху и у прози.

Јован Поповић није припадао покрету надреалиста код нас, том току свесно организованог неговања, трајања и трагања надреалиста за сопственом поетиком у српској књижевности. То је још један од разлога што је његово дело остало недовољно запажено.

Од „Књиге другова“ писао је поезију и прозу, као свесно лево орјентисан песник, прозаиста, публициста, преводилац и критичар, који се отворено бори за промену друштвеног уређења Прве Југославије и за права обесправљене радничке класе и других друштвених слојева, а у Другој Југославији завршио је живот и своје бављење књижевношћу као заговорник соцреализма.

Из поговора Марије Танацков



Бранко Јанков Рапин
Перлеска душа од зноја и прашине
- поезија -
Бранкова поезија је спој Баната и Јадрана, загрљај Панонског мора, које се претворило у оранице и жита, и Јадранског, сачињеног од плаветнила и пене. Бранко је песник који пуно путује и пуно чита, човек који промишља све чега се његова душа такне, и о свему је спреман да милитарски храбро, без длаке на језику, говори и пева.
Читајући ову поезију падне ми на памет стих песника који каже: Геније је сељак који је постао интелектуалац, а остао сељак.
Пред животом смо од рођења поражени, јер смо смртни. Али, у животу и над животом, тријумфујемо певајући и жудећи стапање са бескрајем и Богом. И заиста, Бранко нам, у књизи Перлеска душа од зноја и прашине, отвара два од својих многобројних песничких лица. Једно је у сталној тежњи за мудровањем и аналитичношћу, док је оно друго бећарско, шеретско, банатско и перлеско, спремно да се са Мона Лизиним смешком, као врхунцем ироније над животом и судбином, у најтежим тренуцима насмаје, шегачи и спрда, макар и на властиту штету.
Бранко нам каже: Не волем све што волем; за њега је свако слово комад душе, а песник је понекад фандрокаш који улицом лута.
Бранко често користи речи из свакидашњег говора свога села: отромбољено, запцива, потрбушке, уштројен... У песми Отромбољено небо, Бранко нам говори и слика језиком завичајног Перлеза, што је за језичке сладокусце, мора бити, права посластица.
извод из рецензије
Радован Влаховић

Предраг Деспотовић
У ОСМЕХУ ПРОЛАЗНОСТИ
- поезија -
Едиција ПРВА КЊИГА
Илустрација насловне стране: Сенка Влаховић
Предраг Деспотовић (1974) долази из песничких (и опесмењених) крајева Дунавске Клисуре и родне Белобрешке и, захваљујући отворености и братској пажњи Банатског културног центра, још један је Србин из Румуније који своју прву књигу објављује у матичној Србији. Реткост, лепа и узбудљива, која уме да заболи.
Копајући мишљу и речју по непрегледној ширини (и дубини) завичаја, песник трага, пита, опомиње.
Неухватљиви привиди завичаја Деспотовићу су само полазна тачка, за обухватније теме и мотиве.
Предраг Деспотовић у своју поезију уноси колорит завичајног говора у којем и географија родних простора и ретки архаизми јесу у функцији истицања важнијих (и ширих) појмова, али и у функцији преношења још важнијих порука. Управо таквим примерима песник делује убедљиво. И освежавајуће, бар за темишварбанатско поднебље.
Пре него се горко насмеши, читалац се мора замислити, запитати, а ту настају и највеће потешкоће. Јер се одговори најчешће добијају у разговору са самим собом.
Стога поезија јесте посебно обраћање, несвакидашњи говор, себи и ближњима (и онима мало даље).
У том и таквом песничком говору реч може да нас црта, слика, да нас говори.
У овим и оваквим приликама песник се у метафори најчешће ослања на мудру књигу предака, на читаве томове и библиотеке исписане крваво црним мастилом корена и листа, па кад затрепери са Дунава, до Мориша, са ових наших простора, упитамо се, загледани у никуд и ниоткуда, јесмо ли, или нисмо. И, је ли довољно...

извод из рецензије
др Славомир Гвозденовић


Jurij Marussig
MARUSSINE

- poezija -
Prevela sa slovenačkog: Sonja Dolžan
Ilustrovao: Peter Gaber

Jurijeve osećajno meke reči pokušavaju čitaoca da uvuku u svoje poetsko polje i time da u njemu probude izgubljene, skrivene, a uznesene doživljaje. Iz potpune pesničke predanosti, sa takvim za upisivanja vremena prijemčivim i do kraja izglađenim stihom stvara savršeni pesnički svet svoje otvorenosti. Nekako sam se potopio u Jurijeve pesme gde se zgušnjavaju kucanje srca i uznesenost unutrašnjosti. Kad zaplivam bestelesan i sretnem se sa onom tačkom pesnikovog unutrašnjeg doživljaja koji nudi u pesmi, na Kocbekov način »osetim milost da me pesma poseti«. Jurij Marussig je pesnik unutrašnje skladnosti, bogate skromnosti i takve takvosti. Unutrašnja melodičnost je jednostavna gde metafore žive bez suvišnih naglasaka i miluju misao i osećanje. Dubina osećaja je višeslojna, a pre svega leksički bogata i tečna, kao svež pokuljao zdenac.

izvod iz recenzije
Rudi Stopar


Miloš Latinović
KOFER ZA IZLIZANE KRPE
I PODERANE REČENICE

- zbirka priča -




Marija Stamenković

UZMI I OSETI

- poezija i kratke priča -

Edicija PRVA KNJIGA
Ilustrovala: Senka Vlahović
U knjizi „Uzmi i oseti“ Marija Stamenković (1990) otvara večna pitanja između života i smrti, ljubavi i mržnje. Ona veoma vešto sučeljava antipodne vrednosti, prosto ih dokumentuje i stavlja na uvid čitaocu, između stvarnosti koja je ludilo i poniranja u dubine vlastitog bića koje je uvek neizvesno i omamljujuće mračno. U njenim razmišljanjima plete se večno i prolazno, a uzvišeno i tragično se spaja u jednu tačku postojanja koja je sadašnjost viđena onostranim očima. Očita je želja autorke da svog književnog junaka, pesničkog subjekta u pobuni i upitanosti nad protivurečnostima vlastitosti, izvede iz tesnaca, iz mraka zabluda koje se nameću i prete da zagospodare njegovim bićem, da kroz nemoć nametnu mu očaj, a kroz patetiku samoprekora bizarnost svakodnevice.
U vremenu kad nema verbalnih zabrana, kad se sve može reći ali se ničemu ne pridaje velika važnost, kad se istine kreću i munjevito menjeju brziom proračunatom i efkasnom kao kod telavizijskih reklama. Za razliku oduštogljenog pevanja i pripovedanja autorki iz perioda prvih knjiga koje su se javljale u poslednjim decenijama mekog totalitarizma, autoke iz prve decenije trećeg milenija raskidaju okove pesničke poslušnosti, simboličke zatvorenosti, hermeneutičke jalovosti i maštarija, i cvrkutanja koja su kvarila oslobođeni duh, dobar ukus i prozvodila književne poslušnike, koji su se kao pilići u kučini sklanjali u nerazumljive, iracioalne, pesničke slike, a sve sa željom da se „Vlasi ne dosete“.
Igra reči, jezika, česta smena ritma, šokantnih, kontradiktornih iskaza i slika, duševnih stanja pesničkog subjekta u očekivanju nepoznatog, je jedna od karakteristika i određenja Marijih pesama.
izvod iz recenzije
Radovan Vlahović, književnik


Дубравка Војводић

ПАУЦИ И ЗВУЦИ

- збирка прича -

Едиција ПРВА КЊИГА
Илустровао: Златан Војводић


Владимир Булатовић-Бучи

Измишљено, али истинито
-Збирка прича -

Eдиција ПРВА КЊИГ
А
Илустровала: Маја Јосимовић

Младалачки понесене, ове приче су одевене у леп и уредан српски језик, без много непотребног придевског накита, који често уме да одвуче пажњу читаоца на споредне колосеке. Срећом, то је млади аутор вешто избегао.
Можда би неко, професорски осорно, могао замерити писцу да су сижеи прича исувише „измишљени“. Треба такве одмах демантовати одговором Фјодора Михајловича: „Зато ја и пишем романе, да бих измишљао!“
Напокон, морамо се позабавити и занимљивом филозофском контрадикторношћу наслова овог рукописа. Измишљене приче нас воде у нове стварности, убедљиво и сигурно, и ми се осећамо поносним што те нове стварности можемо да препознамо и усвојимо. Чини нам се да смо то могли и сами, без помоћи аутора, јер нам је све то било на врх језика. (Десанка је веровала да све песме већ постоје око нас, и само треба
пружити „руку духа“ и убрати их из ваздуха!)
Оно што на крају треба констатовати јесте истина да аутор учествује у свакој причи, као дух покретач и дух заштитник ведрине. Текст је духовит у оној мери коју дозвољава догађај или стање о коме се говори. Булатовић се не плаши да неке своје интимне дилеме и неспоразуме понуди на тањиру, читоцима, не очекујући помоћ, већ активно учешће да се са ликовима из приче ти феномени и те тајне разреше.
Било би нескромно упоређивати младог аутора са неким познатим писцима, али читаоци ће умети и то да препознају. На нама је да за сада пожелимо младом аутору срећан пут преко трновитих стаза и богаза које воде ка литерарној слави.

Јула 2010.
Љубивоје Ршумовић


Maja Josimović

ZEMLJA ČUDESA
- poezija -

Edicija PRVA KNJIGA
Ilustrovala: Maja Josimović
Knjiga Zemlja čudesa je spoj melodične pesnikinjine komunikacije rečju i slikom sa animusom koji je sinonim za stvaralačko i ljudsko savršenstvo kome pesnikinja teži. Oprečnost svetova stvara kod mladih i kreativnih ljudi jedno stanje očuđenosti iz kog se izlazi bajkolikom potragom, kroz Zemlju čudesa, za savršenom formom koja je zamena za pesnički identitet i ujedno brazda i trag u vremenu.

Lepota koju vapimo kroz reč, melodiju i sliku, često je sučeljena sa stvarnošću koja nemilosrdno potire i obesmišljava ono što je najuzvišenije u biću pesničkog subjekta. Zato mnogi ljudi nose čitav život svoju poeziju unutar lobanje. Ne beleže je jer se plaše da se ono što godinama čuvaju i nose, kao nešto najuzvišenije u sebi, ne zagadi uvođenjem u sferu realnosti. Slično je i sa mladom pesnikinjom Majom Josimović koja je godinama nosila u sebi tu muziku srca plašeći se da je podeli sa ljudima oko sebe koji nipočemu nisu naklonjeni razumevanju, a sa stalnom sklonošću da vulgarizuju sve oko sebe time što će lepotu shvatiti kao slabost, mudrost kao nekorisnost, a umetničko umeće kao trošenje vremena na sanje koje se ne mogu gotovo nikada materijalno valorizivati. Pesnikinja Maja Josimović obavljivanjem svoje prve knjige, uprkos prostodušnosti primarnog sveta koji svojim zlim i urokljivim očima gotovo uvek želi da obesmisli emociju koju doživljava kao gnjecavost, daje svoju vizuru i kreaciju stvarnog i sanjanog sveta.

izvod iz recenzije
Radovan Vlahović, književnik


Let u gnezdu

Gordana Roščić
- poezija -

Edicija PRVA KNJIGA

Ilustracija naslovne strane: Senka VlahovićSvojom prvom zbirkom pesama Gordana Roščić se na pesničkoj sceni pojavljuje kao autentičan pesnički glas, samosvojan i izgrađen u širok i razgranat sistem slika, metafora i značenja. Te novine se najpre ogledaju u nijansiranju osnovne teme ove zbirke, a osnovna tema je večita tema ljubavi. Gordana ovu pesmu sagledava iz jednog sasvim drugog ugla i o njoj peva na jedan nov način. Taj drugi ugao je pomereni ugao svakodnevnog sagledavanja teme ljubavi, a nov način u tom sagledavanju su čudesne metafore i smisaoni sklopovi koje one tvore na nivou, strofe, pesme, zbirke. Ovi smisaoni sklopovi vuku čitaoca da se neprestano vraća Gordaninim stihovima i u tom neprestanom vraćanju uvek da otkriva nova značenja. Ta mnogoznačnost osnovne teme koju pesnikinja varira kroz celu zbirku čini ove pesme vrednim i autentičnim.

Staniša Nešić


Nada Batur-Kostić
ŽELJA MI JE PTICA BITI
- poezija -

Ilustrovala: Senka Vlahović

U jeku života i strašnih stvari koje nam se dešavaju poezija koju piše žena je kao sveži dah ljubičice koja nam donosi proleće, lepotu i ljubav.
Nada u svojoj poeziji i svojom poezijom ume da uživa u životu, u životu grada, ali i u prirodi. Omiljeno proleće koje sobom nosi sve lepote stvaranja i razvijanja života, kao i ljubav koja na krilima vetra stiže i obuzima svaku poru mladosti u potpunosti je u skladu sa duhovnim osećanjima pesnikinje.
Poezija Nade Kostić odražava situaciju današnjeg vremena u gotovo svim segmentima života. Ona nam prikazuje i generacijsku povezanost i majčinsku brigu. Ona daje savete kroz svoje stihove i uči nas da volimo život i sve u njemu, ma kako lep ili ružan bio, jer život je samo jedan i treba ga živeti punim plućima baš kako to Nada i čini.
mr Nera Legac Rikić, književnica